У поетском изразу Милице Митић осећамо талас језичких иновација који се огледа, не у кованица, неологизмима и језичкој „гимнастици”, већ у храбрости и неоспорној искрености самих стихова. Подражавајући Дунав, као доминантан мотив који се излива у све лирске субјекте, песме ове младе ауторке крећу лагано и, склапајући мотиве у песничке слике, добијају убрзање, па нас неретко сам крај песме снажно запљусне и осетимо да нам се десило нешто значајно, или, речено њеним језиком – догодила нам се дренажа душе.
Лагано урањајући у ноћ доле и ноћ горе имамо утисак да пливамо кроз свемир; јединствен и хаотичан нуди нам своје воде – а вода је кућа коју нико не може да сруши. Кроз ову збирку, без последица ће проћи само они без маште и храбрости, а они који се одваже, научиће како да дишу у мислима, схватиће да реке односе ствари и можда пронаћи одговор на питање Како је могуће да у мени има места за још једно срце?