Заблуде модернизма

Негде на границама клишеа теоријске и херменеутичке критичке свести, сусрести се са литературом из угла њених идеолошких предиспозиција, литерарне политике, инкултурацијских матрица, (не)могућег идентитета, па самим тим реанимирати и реименовати односе различитих дискурзивних пракси, и опет се суочити са Андрићем, Десницом, Црњанским, Крлежом, Пекићем, Кишом, социјалистичким наслеђем, намеће се као обавеза читања. Да ли је то могуће и у којој мери? Коју логику следити, а остати (не)веран литератури, теорији, себи. Како уопште покренути читање, а да оно не буде само стереотип? Заблуде модернизма су заправо и заблуде постмодернизма. Заблуде читања. Једино и само наше заблуде.