Zablude čitanja

ko se autor uz prethodnu knjigu zapitao „Kako uopšte pokrenuti čitanje, a da ono ne bude samo stereotip?“, i dodao „Zablude modernizma su zapravo i zablude postmodernizma. Zablude čitanja. Jedino i samo naše zablude“, sada je to delikatnije učinio. Na narednim stranicama nije ni pomislio da iznese neku novu teoriju čitanja, niti da teorijski preispita strategije već anahronih čitanja od Stenlija Fiša do DŽefrija Hartmana, Deride, Levinasa ili Harolda Bluma, koliko samo da sa ranom dekonstrukcijom ponovi da je svako čitanje pogrešno čitanje, da razumemo po cenu nerazumevanja, a čitamo po cenu nečitljivosti.

Zablude čitanja su moto svakog čitanja i pisanja, imanentni promašaj kao zalog razumevanja. Zablude, ovog puta ne „naše“, već samo „autorove“. I poststrukturalističke zablude kao mogućnost mišljenja književnosti i kulture. Dakle, samo umnožene humanističke zablude.