Вулканско острво

Све приче на страницама књиге „Вулканско острво“ припадају свету фантастике, мистике, виртуелности, па и надреалности, у чему је покаткад, само дискретном асоцијативношћу, Богдан Максимовић близак светским класицима, најпре оним које помиње у појединим причама (Франц Кафка, Оскар Вајлд, Едгар Алан По...). Драг му је концепт мозаик- прозе, приче која настаје збирањем фрагмената, сплетом реалног и иреалног, да би потом све на крају „израсло“ до посве заокружене целине, када уланчавањем фрагмената (реалност, сан, писмо, дневничка белешка, или запис са путовања, веома сугестивни еротски сан, интима, љубав, стварна, или она (само)доживљена у виртуелном свету...) настају ове приче које крајем остављају утисак да им се више нема нити ишта додати, а ни одузети.

Давид Кецман Дако

Бујних карактера, меланхолични или разочарани, тек, јунаци Максимовићевих повести граде свој особени свет. Свака прича је мали роман, скица нечије судбине, портрет за себе…
Јунаци су, чини се, неприлагођени, попут Камијевог Мерсоа, и сами странци међу људима. „Шта ћу ја овде?“ изговара јунак приче „Годишњица матуре“. У тој реченици сублимирана је сва туга и јад егзистенцијалистичке неостварености. „Овде“, то не значи само бити на тој годишњици, значење речи расте, шири се, надраста фабулу. То је крик несрећне и сувишне јединке. Шта ће он у том граду, на тој планети, зашто је још у животу? Његов трагизам просто виче из таме приповетке. Стварне и метафоричне.

Александра Мишић