Време и душа

О успонима и падовима једне књижевности у одређеном периоду (у једном столећу, нпр.) критичар може говорити једино ако полази од стабилног и конзистентног естетичко-аксиолошког система, тј. ако у своја тумачења угради јасан (експлицитан) или подразумевајући (имплицитан)вредносни систем. Двадесети век, међутим, обележен је конфузијом вредности (вредносном конфузијом), како су то прецизно формулисали неки историософи нашег доба. У идеологији 20. века – најшире схваћеној било као заједнички поглед на свет и колективан доживљај егзистенције који људе једне нације или државе у једној епоси повезују у духовну заједницу, било као систем разнородних форми духовне културе у којима су такви погледи и доживљаји артикулисани и објективизовани – готово да и није било никаквог стабилног вредносног система, већ динамичног и хаотичног сучељавања и сударања разносмерних културно-историјских токова, од којих је готово сваки представљао афирмацију нове и радикалну негацију неке актуалне или претходеће вредносне оријентације.