Владика Максим Бранковић

Целокупан рад владике Максима до сада у науци није био довољно проучен нити је довољно истражен његов живот војводе српске војске у Угарској, разлози напуштања деспотске власти и замонашења, као и његов рад у црквеном животу Влашке и Срема. Успостављање култа деспотске породице Сремских Бранковића, које је несумњиво његово дело, није било довољно сагледано ни оцењено међу проучаваоцима овог периода. У изузетно тешком времену овако обимна делатност владике Максима од прворазредне је важности за познавање оних токова српске културне традиције, који су учврстили идентитет српског народа.

Управо књигом Владика Максим Бранковић у историји и књижевности обухваћен је овај проблем комплексно. Приказан је животни пут светог Максима Бранковића, целовито је сагледан и проучен замашан корпус рукописа, како са текстолошког тако и са поетичког становишта и подвучена је изузетна паралела између живота и делатности владике Максима и светог Саве. По речима Светлане Томин, обојица су напустили своје световно звање и високе положаје и примили монашки чин. Обојица су били архиепископи и заступници српског народа пред Богом. И на крају, мошти светог Максима Бранковића имале су исту судбину као и мошти светог Саве: спалили су их Турци. Да би се осветили за пораз на бојном пољу 1716. године, Турци су спалили мошти свих припадника породице Сремских Бранковића, које су почивале у Крушедолу. Стари српски писци и сликари неговали су ову паралелу, па се тако у службама помињу, а у црквама заједно сликају свети Сава и свети Максим Бранковић.