Византијско богословље: историјски токови и догматске теме

У тренутку када смо опкољени предрасудама старих и нових верника и када мислимо да знамо све о хришћанству (о коме најмање знамо управо тада када помислимо да смо спознали све), дело Јована Мајендорфа "Византијско богословље" (Историјски токови и догматске теме), прави је читалачки избор. Мајендорф је био један од најзначајнијих православних богослова у другој половини XX века, а широко образовање стекао је студирајући у Паризу, на Сорбони и Св. Сергију. Током живота предавао је на Академији Св. Владимира у Њујорку. Мајендорф сматра да је задатак православног богословља да сведочи о ономе што је у хришћанству суштинско и непролазно, без обзира на социјалне структуре или историјске услове. У овом делу, он објашњава да црква мора да остане оно што јесте - место где човек има приступ истини, као и аутентичној слободи у Богу, јер нас, по Библији, "једино истина чини слободнима".

"Византијско богословље" прво издање објавио је "Плато", а за превод са енглеског побринуо се Јован Дј. Олбина.

Садржај

Предговор за српско издање, 9

Увод, 11
Карактер и извори византијског богословља, 11
1. Хронолошке грание,13
2. Живо предање, 15
3. Свето Писмо, егзегеза, критерији, 19
4. Богословље, позитивно и негативно, 25

ИСТОРИЈСКИ ТОКОВИ, 29

Византијско богословље после халкидонског сабора, 31
1. Егзегетска традиција, 33
2. Философске тенденције, 37
3. Проблем оригенизма, 40
4. Псеудо - Дионисије, 42
5. Литургија, 45

Христолошки проблеми, 49
1. Монофизит, 51
2. Доследни диофизит, 52
3. Кирилов Халкидонци, 52
4. Оригенисти, 53

Иконоборачка криза, 63
1. Настанак покрета, 63
2. Иконоборачко богољубље, 65
3. Православна теологија иконе: Јован Дамаскин и Седми сабор, 66
4. Православа теологија иконе: Теодор Студит и Никифор, 69
5. Трајни значај проблема, 74

Монаси и хуманисти, 79
1. Теодор Студит, 81
2. Фотије (око 820-око 891), 85
3. Михаило Псел (1018-1078), 89
4. Осуда Јована Италоса (1076-1077, 1082), 91

Монашко богословље, 95
1. Порекло монашке мисли: Евегрије и Макарије, 96
2. Велики духовни Оци, 99
3. Опозиција световној философији, 103
4. Хришћанска вера као доживљај: Симеон Нови Богослов, 105
5. Богословље исихазма: Григорије Палама, 108

Еклисиологија: канонски извори, 113
1. Сабори и Оци, 114
2. Царско законодавство, 117
3. Кодификација црквеног права, 119
4. Ауторитативни коментари и критика, 120
5. Синодски и патријаршијски декрети, 123
6. Икономија (оикономиа), 125

Раскол између истока и запада, 129
1. Филиокве, 130
2. Друге контроверзије, 134
3. Власт у Цркви, 137
4. Две идеје о примату, 141
5. Значај раскола, 142

Сусрет са западом, 145
1. Кантакузенов кружок, 145
2. Хуманисти и Томисти, 147
3. Паламистичко богословље: Никола Кавасила, 151
4. Флоренција, 154

Lex Оранди, 161
1. Велика црква Цариграда, 162
2. Литургички кругови, 168
3. Химнологија, 171

ДОГМАТСКЕ ТЕМЕ, 175

Стварање, 179
1. Створитељ и створење, 179
2. Божански план, 181
3. Динамизам стварања, 184
4. Освећење природе, 186

Човек, 191
1. Човек и Бог, 191
2. Човек и свет, 194
3. Природни грех, 198
4. Нова Ева, 203

Исус Христос, 207
1. Бог и човек,208
2. Искупљење и обожење, 218
3. Теотокос, 225

Свети Дух, 229
1. Дух у стварању, 230
2. Дух и човеково искупљење, 232
3. Дух и Црква, 236
4. Дух и човекова слобода, 239

Тројични Бог, 243
1. Јединство и тројичност, 245
2. Ипостас, суштина, енергија, 251
3. Живи Бог, 254

Светотајинско богословље: круг живота, 257
1. Број светих тајни, 257
2. Крштење и миропомазање, 259
3. Покајање, 262
4. Брак, 265
5. Лечење и смрт, 268

Евхаристија, 271
1. Симболи, слике и реалност, 271
2. Евхаристија и Црква, 278

Црква у свету, 285
1. Црква и друштв, 286
2. Црквена мисија, 291
3. Есхатологија, 294

Закључак антиномије, 301
Библиографија, 305

Предговор за српско издање

Данас је задатак православног богословља да сведочи оно што је у хришћанству суштинско и непролазно. Без обзира на со- цијалне структуре или историјске услове, Црква мора да остане оно што јесте - место где човек има приступ Истини, а и аутен- тичној слободи у Богу, јер нас Истина чини слободним (Јн. 8,32).Зашто смо заинтересовани за византијско богословље и ви- зантијску цивилизацију, када су Византијско царство и византиј- ска цивилизација ствари далеке прошлости? Зар не би требало оставити проучавање Византије археолозима, а византијске спо- менике ограничити на музеје? То би, заиста, било неизбежно да православно богословље није суштински повезано са Предањен и да Византија није била само један од национално ограничених и пролазних облика хришћанске културе.

За православне хришћане, Предање је битно важно стога што оно није прости конзерватизам или верност прошлости као та- квој. Не може се сачувати Свето Предање, а да се при том стал- но не чини напор да се оно издвоји од људског предања, које је супротно заповести Божијој (Мк. 7, 8). Није све у хришћанској прошлости вредно да буде сачувано:очишћење и критички суд су битни услов за доследно и аутентично чување Истине. Тако, неопходно је проучавање прошлости, нарочито византијске про- шлости, јер нам то помаже да увидимо ону непроменљиву, до- следну и ослобађајућу Истину, која се налази у Светом Предању.

С друге стране, Византија је столећима била колевка Источ- ног хришћанства. Отуда су свети Кирило и Методије донели еванђеље Словенима, а свети Сава, специјално Србима. Хри- шћанска Византија не представља просто грчку цивилизацију (мада су Словени често имали обичај да своје учитеље називају грцима). Византијци су прихватили дела кападокијских Отаца, светог Кирила Александријског и светог Лава Римског као кри- териј своје богословске мисли. Њихова литургија је уобличенау Антиохији и Јерусалиму.Њихово посебно призвање било је да створе и одрже синтезу мишљења старих хришћанских школа, одбацујући само она која се нису подударала са православљем. Способност Византијаца да тако поступају била је заснована на најбољим традицијама римског универзализма и источног ка­ толичанског поимања хришћанског предања. Истина је оно што уједињује. Јерес је оно што раздваја и дели... Интересантно је да је главна замерка византијских богослова римском папству била да монополизује и локализује Истину, као да је свети Петар вр- шио своју апостолску мисију само у Риму и као да његово учење није било учење свих помесних цркава.

Баш стога је за нас православне,чак и данас,легитимно и нео- пходно да на списе византијских Отаца Цркве гледамо као на темељ на коме треба да се изграђује наше сведочење. У њихово време, када су говорили својим савременицима, они су очували и објаснили апостолску веру. Ми смо позвани да то исто чинимо у наше време, служећи се новим језиком и, често, новим идејама. Заиста, ако ми једноставно понављамо изразе и идеје прошлости или изграђујемо представу о нашој Цркви као некаквом антич- ком рудименту Византијског царства , чак и најдобронамренији од наших савременика - неће нас слушати. Ипак, ако нисмо до- следни суштинској и непроменљивој садржини вере, израженом у православном наслеђу Византије, нећемо бити ништа више од звона које звони (I Кор. 13, 1) производећи звуке који се подуда- рају само са изменљивим и контрадикторним обрасцима овога света.

Желим да изразим своју дубоку благодарност свима онима који су ми учинили част тиме да моја књига буде доступна браћи и сестрама у вери у Србији, а посебно Његовом Преосвештен- ству Сави, епископу шумадијском и господину Јовану Олбина. Нама који смо позвани да поучавамо и проповедамо у земљама Запада, веома је важно духовно заједничарство са мајкама - цр- квама православног Истока, а међу њима са уваженом Српском црквом. Мени као писцу ништа не може дати већу радост него ово заједничарсвто.

John Meyendor