Византија - Балкан - Европа: припадност и оностраност

Непосредни настављач античке Римске империје, коју су нововековни оснивачи њене историографије прозвали Византијом (према истоименој античкој хеленској колонији која се налазила на месту Константинопоља, нове римске престонице), представља блиставу хиљадугодишњу синтезу грчко-римске и јудео-хришћанске цивилизације. Иако се њено трајање подудара с епохом средњег века, њени домети се никако не уклапају у уобичајене представе о мрачном историјском периоду какве се обично пројектују на то време – по аналогији са западноевропским средњовековљем. Турску реч Балкан почели су да употребљавају европски географи у 19. веку да би означили европски део Османлијског царства, некадашњи европски део Византије који су Турци називали Румелија, према називу Рум којим су означавали Римску, односно Византијску империју. Савремени непосредни или посредни наследници ове универзалне цивилизације јесу све земље Медитеранског басена, Блиског и Средњег истока, те европски део Русије и Кавказа. Евроатлантски модел глобализације не даје право ниједној земљи или нацији, без обзира на успешност економског и друштвеног поретка, на супремацију над осталим деловима човечанства. Припадност цивилизацијском моделу који намеће монопол над модернитетом, или његово неприхватање, битно ће утицати на будућност света у коме живимо, а посебно на просторима додира и трвења различитих модела и утицаја који имају потенцијал неопходних размена и комплементарности, као што представљају и полигон за покретање локалних сукоба с могућим несагледивим глобалним последицама.