Vivid

Glavni junak ovog romana drži čašu na zidu svoje prošlosti, pokušavajući da oslušne i zabeleži suptilne prelaze između detinjstva i mladićstva, odnosno rekonstruišući i oslikavajući uljem to platno sopstvenog odrastanja. Vivid tako ne predstavlja završnu reč tog platna, već se pre pojavljuje kao paleta raznobojnih iscedaka i utisaka koja ostaje kao trajni eksponat jednog slikarskog poduhvata. Stoga, Vivid je roman o bojama osećanja: „Jer za sve druge, stvari su se samo događale i svi su kroz njih prolazili kao kroz izloge, a da ih ne pamte i ne kupuju, imuni na svetleće reklame i otopljenih požuda. A ja sam se kroz njih cedio, tuširao i na mojoj koži je ostajao vlažni prežitak tih susreta i obaveza da ih jednom ispričam u nijansama i ukusima. I da, sve što se prvo javljalo pri načinjanju bile su boje i nisam bio samo slikar, već neko ko se nagutao farbe i spektara i bio sam akrilna kanta za ono što ostane pri mazanju i na ivicama su scene brisale četke o moju limenu porubu i ostavljale tako važne dokaze. O njihovim zločinima, o namerama i efektima, pričam ti priču, pričam ti priču.“ Uz to, Vivid govori i o neuprljanoj i bezuslovnoj ljubavi među braćom, koja, prepuštena samima sebi, van roditeljskog nadzora i paravana obrazovnih institucija, tragaju za putem lepote, istine, zrelosti i utehe na jednom naizgled običnom letnjem vašaru.