Vitičaste zagrade

Prozaistu i dramskog pisca Sergeja Nosova ne zanimaju ni zvek vojne bronze ni seobe naroda niti užarena isparenja hadskih pukotina od kojih prskaju tektonske ploče istorije. Nosov je tih pisac. Predmet njegovog interesovanja bili su i ostali "sitni oblici života" - čovek kao jedinka sa svim svojim besmislicama: praznim uvredama, zanimljivim fobijama i glupim predrasudama. Takav je i roman Vitičaste zagrade. Čarobna farmakopeja: fotografija, već živo platno koje diše. Odista, Nosov ume tako da nasmeje da čitaoca uhvati strah od sopstvenog smeha. Roman Sergeja Nosova napisan je kao "živa hronologija" čovekove sudbine, konkretizovana na iskustvu jednog običnog neobičnog čoveka. Ovom Nosovljevom romanu će prostor za veću čitanost otvoriti i sledeća činjenica: on se može čitati kao duhovita priča o neobičnom svetu učesnika osnivačke skupštine (kongresa) iluzionista, mikro i makromaga, ali može biti shvaćen i kao porodična priča o nesigurnosti, strahu i fovijama običnog čoveka kojim manipulišuonostrane i ovozemaljske "više sile". Istine se u Nosovljevoj "živpoj hronologiji" čuvaju kao najdublja tajna, zapretana između višestrukih vitičastih zagrada. Roman Vitičaste zagrade je jedna od "živih hronika" ruskog postsovjetskog tranzicionog društva. Zato činjenica da je dobio nagradu "Nacionalni bestseler" za najbolji ruski roman 2015. godine, poznavaoce ruske kulture nije iznenadila.