Видимо се у вечности

И у свом шестом роману „Видимо се у вечности“ чачански писац Мића Миловановић наставља да пише у сфери тзв. „стварносне прозе“. А о свом омиљеном романексном жанру аутор каже: „ Ја као грешни дијак само преписијум оно што је сâм живот ставио на своје матрице“.
У овом свом делу Миловановић љубав ставља у позицију кротитеља зла. Двоје младих-Италијан Анђело и Српкиња Милена у вихору опаког времена уместо да воде рат, почињу да воде љубав. Дезертирајући из војних редова, они се излажу бројним опасностима да то узвишено осећање плате животом.
Настојећи да се што више удаље од линије фронта, Милена и Анђело лутају ратом захваћених планина, Зеленгоре, Лелије и Маглића.
На једном од опустелих катуна наилазе на седмогодишњег дечака, самог, гладног и преплашеног. Тај изненадни сусрет снажно ће обележити судбину свих троје.
Двоје младих дезертера сиротог дечака пригрлиће као свог најрођенијег. Из једног давнашње војничког писма пронађеног на згаришту спаљеног катуна – родиће се нова љубав двоје следбеника Милене и Анђела...
Са страница ове књиге пуним сјајем блиста „доброта људске душе и топлина срца“, како оста руком записано руком једног од актера ове узвишене али истовремено и трагичне драме. Остадоше речи уклесане на каменом белегу као порука да овај свет само доброта и љубав могу спасити.