Vetar sa kopna

Svako putovanje Kristijana Ekera, bilo po Gruziji, Rusiji ili Evropi, a u svrhu pisanja reportaža koje se sad nalaze u ovoj knjizi, bilo je praćeno vetrom koji je duvao sa kopna. Na tim putovanjima, Kristijan Eker se suočavao sa protivrečnostima globalizacije – svet postaje jedna velika celina, polako se uniformiše po modelima i stilovima života, ali konflikti i stari problemi, koji potiču još iz dalekih epoha, ostaju netaknuti. Neoliberalna ideologija je kao neki hladan vetar koji obuhvata celu zemaljsku kuglu; neokapitalizam je poput vetra sa kopna bez mirisa i ukusa, koji već obuhvata sve zemlje prisutne u ovoj knjizi. Kristijan Eker je našao spas od ovog vetra na granicama – na primer, u Istri, Biškeku ili Trstu, tj. pokrajinama i gradovima gde se narodi sreću i pružaju otpor vetru i svedoče da čovečanstvo može da živi na drugačiji način, da se život može utemeljiti na novim vrlinama, zanimljivijim i humanijim od onih koje su trenutno dominantne. Utočiste od snažnog vetra sa kopna autor je našao i u pozorištu, naročito u Vupertalu, zajedno sa koreografkinjom Pinom Bauš i njenim plesačima. Pozorište nije mesto koje pruža mogućnost da se beži od stvarnosti. Baš naprotiv! Pozorište, kao prava umetnost, mesto je koje se nalazi u samoj sredini stvarnosti i koje ume da izmišlja novi, bolji svet, nove koncepcije i novi stav prema nama samima i prema celom društvu. Sve ovo se nalazi u knjizi Kristijana Ekera, koji putuje i piše da bi analizirao sadašnjost kako bi se sutra našao u nekoj boljoj budućnosti.