Верујем у Бога и у српство

Дучићева животна прича везана за рад у дипломатији, успомене, мисли... и још једна истина и тумачење утопије „југославизма”...

Публицистички текстови настали током Другог светског рата који се врло лако могу актуелизовати. Да ли је, између осталог, тачна Дучићева мисао да су Срби за Босну знали да ратују, али у њој никада нису умели да живе?

Југословенска идеологија, истина о „југославизму”, федерализам или централизам, браћа Срби или браћа Хрвати, историјска грандоманија Хрвата, Стјепан Радић-политичар, др Анте Трумбић- дипломата, др Анте Корошец- државник, српски централизам, др Влатко Мачек и Југославија... У овој књизи Дучић нам износи актуелни тренутак у коме је и он као наш дипломата активно учествовао.


"Салонски господин и мајстор модернога стиха и тона у српској поезији, у прози и стиху - Јован Дучић, у песништву је познат као поета међузвезданих простора и писац времепловних путописа и интелектуалних писама. Као дипломата, Дучић је био упућен да се бави и политиком - не политиком као трвењем и ситним међусобицама колико једном философијом политике, укупним погледом на политички амбијент са једнога вишега, надпартијскога, тј. надпартикуларног становишта, које је духовно, културно, народно, државно... Тако, његова дипломатска служба, дуга колико нечији животни век, није била ни чиновништво, ни рутинска прагматика - него трагање за мотивима и односима, улажење у дубоке корене, са циљем да што адекватније дијагностицира, тј. разазна, замршене односе и стегнуте чворове у организму државне целине југословенске. Због тога, он се упушта у дубоке продоре далеких историјских етапа, консултује научне ауторитете и бирану литературу, упознаје се са документима архивских фондова... Али се не бави историјом у општепознатом смислу речи. Он не остаје толико на феномену историјских збивања колико понире у њихову суштину. Зато никакво чудо није било за мене када сам прочитао да нико није поимао историју српску као он и епископ Николај: њих двојица су философи српске историје, јер посежу за њеним дубоким ткањем, и отуд - особито Дучић - држе је у својој пажњи изнутра."