Венчање у возу

Мирослав Тохољ је од оних писаца који класичан прозни рукопис очуђавају мистификацијом и другим модерним поступцима. То потврђује и његова књига приповедака Венчање у возу. Високо култивисана приповедачка свест у њој се храни крвљу живота која није била на особитој цени у пијаној балканској крчми деведесетих година прошлога века. По томе је ова збирка једнако животна колико и фикционална. Она је тако склопљена да слике лажног југословенског раја претходе ратном паклу. Након тога следи чистилиште душе које се, као антиклимакс, у поратном времену препозна у гесту неког јунака или прикривеном коментару приповедача. Но, мудра сета и горки талог искуства ипак преовлађују и тамним тоном боје ову зрелу књигу. Писана сигурно, препознатљивим рукописом, Венчање у возу није слика овог нашег, смутног времена, него и вешта списатељска игра која постаје уметничка истина једне, ваљда, окончане драме.