Велики рат, видовданска етика, памћење: о историји идеја и Спомену Жртве

ПАМТИМО ЛИ ЖРТВЕ РАТОВА?

У ОДБРАНУ ПРАВА НА СМИСАО ЖРТВОВАЊА И НА СВЕТИЊУ ЖИВОТА.

О стогодишњици Великог рата, постављајући најпре дијагнозу времена данашњег, потом луцидно анализирајући дух времена уочи Сарајевског атентата, аутор есејa жестоког набоја, колико интелектуалног толико и емоционалног, кроз прецизно изоштрену оптику културе Памћења говори о узроцима и разлозима, мотивима и поводима, циљевима и сврхама рата, о „праву на рат“, о „посезању за светском моћи“ и намерама за преструктурисање светске моћи.

Тој моћи супротставила се – као принцип – рука Принципова, симбол видовданскога етоса – етоса жртве и подвига. Етику и традицију Видовдана, која нас је столећима у страдању узносила, погазили смо и затомили под притисцима те исте светске моћи.

У одбрану права на идентитет, на смисао жртвовања и на светињу живота, утемељен дубоко у традицији, из бездна сабирне свести о прошлости, ослушкујући и дошаптавајући се с громком Лириком Итаке Милоша Црњанског која јечи „из оностраности патње и с оне стране смрти“, Шијаковић, попут Црњанског, „враћа Видовдану неисцрпну народну снагу важења“, позивајући на право спомена Имена Жртве и на подизање Спомена Жртви.