Велика љубав

Својим кратким романом Велика љубав, Бала иступа као модерни Кафка. Кроз лик протагонисте Андрића, овог савременог нихилисте, Бала ће на специфичан начин опоменути, ако не свет, а оно бар доступни му микрокосмос, и мапирати све што је „искочило из зглоба“, па неће изоставити ни самог себе из те скупине погрешности. Меланхолију, магловитост и депресију свог лика, Бала вешто пресеца духовитим опаскама у монолозима актера, од којих сваки зрачи аутентичношћу.

Као контрапункт пасивном Андрићу, већ дубоко огрезлом у алкохолизам и депресију, Бала поставља Лауру, самохрану мајку, као оличење ентузијазма и борбе и приказује нам њихов покушај љубавне приче унапред осуђене на неуспех, али постављене тако да ипак остане она последња ставка у Пандориној кутији – нада.

Шта је велика љубав и у чему је налазимо? Ова синтагма, а уједно и наслов самог дела, остаје отворена за интерпретацију чак и након што дело прочитамо.

Са словачког превела Зденка Валент Белић