Вашингтонска конференција 1951

Почетак сукоба са Совјетским Савезом и његовим савезницима у лето 1948. радикално је изменио југословенску спољнополитичку позицију. Дотадашње чврсто ослањање и угледање на Совјетски Савез постепено се претварало у све оштрији сукоб. Конфликт који је у почетку многим посматрачима изгледао као „породична свађа”, од јесени 1949. након јаких совјетских притисака, југословенске интернационализације сукоба са Совјетима и друге резолуције Информбироа о Комунистичкој партији Југославије и стању у њој претворио се у оштар међудржавни сукоб који је Југославију довео у изузетно тежак положај. Земља која је свега неколико година раније изашла из Другог светског рата с огромним људским жртвама и тешким материјалним разарањима споро се обнављала, са слабом индустријом, која је тек почела да се развија, и пренасељеним селом, које је грцало под теретом неродних година и система обавезног откупа, суочила се с међународном изолацијом. Лишена пресудне совјетске помоћи, Југославија је излаз из блокаде покушавала да нађе у отварању према Западу.

На другој страни ни односи са западним светом нису нудили бољу перспективу. Савезнички односи из Другог светског рата у време уобличавања будућих хладноратовских противречности били су оптерећени идеолошким стереотипима и предрасудама, пограничним конфликтима, нерешеним финансијским питањима и специфичностима изградње новог економског и друштвеног модела у послератној Југославији. Због свега тога покушај југословенског вођства да земљу изведе из међународне блокаде није био нимало лак. Због снажних и дубоких веза са Совјетским Савезом пре сукоба, Југославија је у очима западних савезника деловала као непоуздан партнер, док је на другој страни процес успостављања дубље и блискије сарадње постајао све сложенији услед читавог низа политичких и идеолошких препрека.