Уземљење тамо горе

Љубав – у многим својим тајанственим или очигледним појавностима – јесте везивно ткиво, потка свих прича Уземљења, мада се (случајно или намерно?) као реч нигде директно не помиње. Али зато некакав драгоцени аристократски прстен прошета с времена на време овим текстом, као и загонетна керамичка статуица, наводећи на помисао како се у обличју несвакидашњег романа овде излаже хронологија једног географског сегмента са војвођанских простора. Без пристрасних запажања, личних успомена или судова, колико је то било могуће.

Вероватно може и тако да се посматра ово штиво, премда је сама форма излагања од секундарног значаја. Намера је ауторова сасвим очигледна: да се кроз више различитих стилскојезичких казивања или прича, које обухватају неколико протеклих векова и читаву галерију ликова (при чему се не да разлучити којима би од описаних и именованих могла допасти титула „главних јунака“), у реским и штурим, помало исхитреним потезима оцртају делићи из живота становника некадашњег швапског насеља Филипова, а данашњег Бачког Грачаца. Читав спектар „малих“ људских судбина, различитих националних, друштвених и конфесионалних припадности твори вишедимензионалну слику после чијег се сагледавања тешко остаје равнодушан. У судару трагизма и хумора, реалног и измишљеног, паперја и (после)ратних крварења одвијају се предочена сведочења, нимало не тежећи да буду свете истине, историјски аксиоми или поуке.

Напротив – тек белег и спомен на појединце, породичне заједнице и једно прохујало доба што се из данашње перспективе чини попут непроживљеног, тешким усудима поремећеног сна. Осма и завршна прича „Гробље слонова“ покушаће под обландом од седам кратких епизода да разјасни или допише понешто у шупљикавом, искрзаном приповедачком току чији је главни наум да се међуречје Тисе и Дунава, а поготово људи са тих простора, што јасније читаоцу сами откривају кроз говорни језик, традиционално наслеђе, накнадне спознаје или дела. Да ли се и колико у томе успело – нека просуђује будућност и добронамерни читалац.