Генетичка епистемологија ја себи задала огроман, мада битно ограничен, и с обзиром на то како она процењује своју моћ, скроман задатак. Она се не пита, заједно са филозофском епистемологијом, “Како је сазнање могуће” у апсолутном смислу. Она једноставно поставља питање у овом облику “Како су сазнања постала могућа” или “Како су постала стварна?”. Међутим, пошто је свако, па и научнон сазнање у непрекидном настајању, на чему су инсистирали неокантовци проблем се на крају јавља у овом облику: “Како то да се сазнања шире, како у дубину, тако и у ширину?”,дакле квалитативно као и квантитативно али опет подвлачимо чињеницу да тај квалитет и тај квантитет, ниво по ниво, нормативно процењују сами субјекти, а не генетичар.