Usta bez kapaka

"Korunovićeva nova knjiga snažno svedoči o iznalaženju novog pesničkog prostora, novih otvorenih usta (bez kapaka) koja simbolički rastu u dlanovima, ne ostajući ni po koju cenu slepa ni gluva za tuđu bol." - Ivana Maksić

Ovu knjigu trebalo bi čitati odjednom, kao da tekst ne dolazi spolja već kao da Glas (zapamćena podsvest, zabeleženi kolektivni san, sablasno snevanje, mȍra koja teče, uspomene koje silaze, nema stihija...) dolazi iznutra, iz zastrašujućeg sna, iz atavizama divljine i podsvesti, vatre, prirode: sveta životinja i šuma, planina, drveća, čudesnih bića, uglja, iz magme i slapova jezika i sinestezije onoga što će se postepeno uobličiti ili prerasti u društveno (ciklus Imovine).

Jezički efekat mešanja pogled-je-glas, glas-je-pogled, Glas kao ono što će (se) slepiti, nastati iz aveti, sliti u pojedinačno: telo, sopstvo, govor, tekst... Kretanje: protejsko preobražavanje oblika, onoga što je u nama a nije sopstveno, pretapanja, prelivanja, od sna u telu do tela koje žudi da i na javi čuje sanjani, oslobođeni glas…

- Danica Vukićević
U vrtložnom rasipanju slika, u jeziku neumornom koji, oštrim i samouverenim radom, rastače svet pred našim očima, da bi ga u istom dahu stalno stvarao pred nama, sada u svom ogoljenom i uznemirujućem vidu – naivni će, bez sumnje, videti ovu ili onu tehniku, ovakvu ili onakvu veštinu, književnu liniju ili školu, kao da je taj gest stvar stila ili opredeljenja. Ali ono što u ovoj nesvakidašnjoj poeziji zaista uznemirava, nameće se pitanjem koje u celim pasažima knjige mutno i uporno prosijava – odakle dolazi ovaj glas, ko je taj koji nam ovo govori?

Kao i u drugim Korunovićevim knjigama, suptilno a tako intenzivno, složeno a gotovo očigledno, lebdi u našem doživljaju prisustvo nečeg onostranog.

- Uroš Kotlajić