Однос политике и културе, посебно феномен репресије према интелектуалцима, битно је обележио повест модерне Србије. Аутор документовано осветљава скуп мера чија је сврха потчињавање уметности и уметника владајућој олигархији, односно њихово одстрањивање из јавности уз примену средстава репресије. Ту репресију је искусио и писац Иван Ивановић, који је стајао и данас стоји на познатом Андрићевом становишту „да борба за слободу народа и појединаца није таштина и да немирење није узалудно и кад није успешно. Дух који не пристаје на јарам није одсуство рационалног става, већ служба нечем што превазилази кратку и пролазну таштину y којој човек живи на земљи“. Придржавајући се тог начела као свог животног и списатељског креда, Ивановић је створио дело вредно поштовања.