Успомене скривених истина

Призване слике, густином лирских опажаја Славице Пејовић, сећањем опстају у бојама исписаних стихова и слоговима словних успомена трају као ветрењаче на хоризонту – у жутилу цветних сунцокрета. Тај лирски одсев делује на читаоца жарно и мамно попут светлосних ликовно уприличених чарања Винсента ван Гога.

Песникиња уме инатно заронити у ноћ без облака.

Има нечег вилинског и бајковитог у гести песникиње, која пишући покушава да опало лишће сакупи и, опет, да сине, стихом када на тренут одлаже перо над белином хартије, и каже: Да пишем нећу више/ Прихватам нормалност/ Мир руку и поруке сунца/ Слушам цвркут немирних врабаца/ Кроз прозор отворен. Душевно речено, ехо ових стихова јесте рефрен који лечи и дичи њену руку бележењем трага – за додирима минулих година.

Звук звона у строфираном пејзажу песничког одсјаја Славице Пејовић јесте чулно јасан и далек у искораку. Рингишпил усуда ове песникиње ће опстати у протоку времена.

Упитним знаком писања, песникиња премерава душомет животног друма и уочава како у недоглед нестају узвици а тиме као да пресликава печатни Крик Едварда Мунка. И тако, сопствену судбину, укива у срок. То укивање јесте њена флоскула.

Милутин Ж. Павлов