Зоран Ђерић се на примерима прозе савремених новосадских писаца бави градом у књижевности и његовим „просторним правилима”. Од Милице Мићић Димовске и Војислава Деспотова, све ближе последњој деценији 20. века и романима Саве Дамјанова, Јудите Шалго, Фрање Петриновића, Ђорђа Писарева, Љиљане Јокић Каспар, односно првој деценији овог века, и књигама Слободана Тишме, Владимира Тасића, Миодрага Кајтеза и Ласла Блашковића – он показује слику Новог Сада као романескног простора, која надвисује не само конкретан град, већ и оно што је важна кота савремене књижевности код нас коју покрећу егзистенцијални и етички проблеми данашњице.