Dva državna službenika, govornik i majstor, prvi elegantan i slatkorečiv, drugi neotesan i mrzovoljan, pojavljuju se na vratima stana jedne samohrane majke koja živi sa svojim malim sinom. Pojavljuju se sa nalogom da ugrade u kuću strah, kao da je posredi plin, klima, kablovski internet ili neka slična uobičajena instalacija u svakom domaćinstvu.

Dijalozi, pridike o strahu i njegovoj poučnosti, ispresecani pričama, slikovitim pripovestima o tome kako je strah koristan za život (priča o majci koja odvodi svog sina u šumu i ostavlja ga tamo da ga pojedu vukovi, priča o silovanju jedne starice u jednoj pustoj gradskoj četvrti, o epidemiji izazvanoj nekim čudnim virusom, o jadnim siromasima koji pljačkaju ljude u javim prostorima, o biljki ljudožderki…) u osnovi čine sadržaj ovog dinamičnog romana, koji se po mnogim svojim karakteristikama, približava pozorišnom komadu. Situacija je vrlo jasna, sva tri dramska jedinstva su tu; prisutne su akcija, intriga, kriza, rasplet.

Očigledno je da se radnja romana odvija u Portugalu, ali se ove lokalne odredbe vrlo lako prevazilaze, te pitanja koja nam Zinkova naracija postavlja uzdižu ovu priču na globalni nivo, odnoseći se na savremeno društvo uopšte. Roman govori o sadašnjosti, o tome šta se dešava ovde i sada, o društvu u kome se strah širi sistematski, od kuće do kuće, od jedinke do jedinke, od građanina do građanina, koji ćuti i prihvata. Prihvata, jer ne želi da se protivi napretku, jer je dobar i želi dobro svima nama. A ugrađivanje straha je patriotski cilj, nešto što će doneti dobro svima. Doktrina, uterivanje straha, ućutkivanje štampe, ućutkivanje čitalaca, ućutkivanje glava koje misle.

Nezvani majstori za ugrađivanje straha, prikaz knjige Ugrađivanje straha, Zorana Šuvaković

Život u vremenu konfuzije, intervju sa Ruijem Zinkom, Anđelka Cvijić