Udovica Zevedejev

Beograd. Poslednja martovska subota. Običan dan. Ali ne i za nju, Ljiljanu Dakić, udatu Zevedejev.

Jer Njega više nema u njenom životu. Ni gvozdenog creva sa zelenom gumenom navlakom kojim je mučio. Ni prosedih dlaka na njegovim preponama, pod njenim poslušnim dlanovima.

Ukus prvog gutljaja slobode. Paničan strah. Neverica. Košmari. Ožiljci duboko urezani u meso, mozak... Zauvek žigosana životinja.

I njegova senka koja ne prestaje da je prati.
Do mesta na kome njen zakasneli korak u slobodu dobija svoj latinski naziv i propisanu dnevnu terapiju...

Sledio je udarac nogom u moj stomak, zbog čega sam ostajala bez daha.

- Nemoj, Ilija... – presavijena, na kolenima, dok sam pokušavala da ustanem, molila sam ga da prestane.
- Obećala si, majku ti kurvinsku jebem, da će sve biti u redu ovoga puta...
Hvatao me za vrat, kosu... pomagao mi da se pridignem, a onda udarao kolenom, šakama, pesnicom... sve dok ne bih opet pala. I opet se pridigla, pala, pridigla, pala... u nedogled... Branila sam se dok sam mogla, a onda se prepuštala njegovim udarcima, kao nekakvom zlu indijskom božanstvu sa po četiri ruke i noge.