У другом кругу, књига 3: Док срце куца

Српска култура често заборавља своје великане, гура их у буџак, чак покушава и да их препусти забораву и немару. Свако у то може да се увери ако такне у било који период у последња два века. Савременост уме да баци сенку на прошлост. Важно је само оно што се данас ствара. Међутим, за осетљиве, пажљиве и мудре душе увек постоје ствараоци који живе у делима о којима се прича без престанка. Јуче, сада и заувек. (...) Читаоци су и награда, и казна. Шта више, тешко је рећи. Онај ко пише увек рачуна и на читаоца, али у исто време зна да нико његову књигу неће прочитати онако како је написана. Једино сам писац може да „чита“ своје дело пуном снагом, ни силна тумачења не могу да развежу све „петље“ у роману. Данас је у пуном замаху теза да је свако читање у исто време и тумачење: „стручно“ читање, читање из задовољства, или уз дремеж на јастуку, свако тражи свој приступ делу.

Мирослав Јосић Вишњић