U braku sa dilejom

Čini mi se da je besmisleno živeti. I pitam se: „Zašto moje misli vrludaju?“

Jurila sam da završim školu, gimnaziju, fakultet. Postala sam profesor, postigla uspeh, počela da zarađujem; udala sam se, razvela, ponovo se udala, otvorila školu, zaradila novac, situirala se. Čemu žurba? Kao da su predamnom mete i kad pogodim jednu, jurim drugu, žurim, trčim. Onda zastanem i pogledam unazad. Godine su proletele. Ciljevi su ostvareni, a kuda ja idem? Našla sam jednu sedu u kosi, nisam je tražila, ali evo i druge. Kako dete raste, rastu i problemi. Pomislim na majku i oca, oni sede i čekaju Azraila. Je li svet nekakav hotel?

Kadkad, imati sve znači sve izgubiti. Kamo sreće da se život završio u toj jurnjavi dok sam imala potrebu da jurim za nečim. Mirne vode zaudaraju, a ja stalno kaskam.

O autoru
Pravo ime mu je Omer Okču. Rođen 1932. godine u Erzindžanu, Ismail je uzeo pseudonim za prezime Hekimoglu od svog dede koji je bio poznat po nadimku Ismail Efendi jer mu je otac bio lekar (hekim, tr. – lekar). Njegov otac, Fahri Efendi služio je u vojsci Kazim Karabekir Paše dugi niz godina i odlikovan je Medaljom nezavisnosti. Majka, gospođa Mahbube iz Kemahlija bila je prefinjena osmanska dama.

Smatrao je da svoje misli i ideje o tome kako treba da izgleda islamski život treba da unese u svoja dela. Svoj, turskoj čitalačkoj publici veoma poznati roman Minyeli Abdullah je pisao noću, u tajnosti. Objavio ga je 1965. godine u časopisu Babiali Sabah, potom je zabranjen, a Hekimoglu je više puta saslušavan i hapšen. Roman je doživeo čak 80 izdanja (!!) i dugo je bio ubedljivo najčitanija knjiga u Turskoj.

Februara meseca 2002. godine, za vreme jutarnje molitve u džamiji, doživeo je izliv krvi u mozak, nakon čega mu je leva strana tela ostala gotovo paralizovana. Uprkos tome, nastavio je sa pisanjem, ali se u tom periodu više posvetio književnosti za decu. Umro je 15. januara 2022. godine.