Twitter priče 2.0

Dragan Babić (1987, Karlovac), osnovne i master studije završio na Odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Bavi se esejistikom i književnom kritikom, član je uredništva časopisa Dometi i programski urednik Somborskog književnog festivala. Živi u Novom Sadu.

Kratka priča, otkad postoji, pokušava da odgovori na nemoguće, oksimoronsko pitanje: koliko to kratko, zapravo, može biti dugo? Ne postoji ni dužinska mera, ni objektivan kriterijum, barem ne u književnosti, koji bi mogao da precizno, neporecivo odredi šta je to kratko, i koliko je to, a šta je to dugo, i koliko je to… Naznačenu granicu, bolje reći proporciju, međutim, u našem dobu neumoljivo određuju novi mediji, na prvom mestu Tviter. Izvolite, imate 140 slovnih znakova, recite šta imate da kažete. Jezički fleševi Dragana Babića potvrđuju vajkadašnje pravilo da književnost preživljava i da se menja tako što apsorbuje sve vidove i forme ljudskog iskustva. U našem dobu to iskustvo komprimuje se u novim medijima, a svoj izraz, po milioniti put, ali uvek na nov način, pronalazi u minimalističkoj priči. I znate šta je paradoks? Time se vraća u drevnost, u prastaru igru duha, u predsokratovski fragment, u antičku sentencu, u poslovicu. Rečju, u jezgrovitu misao.
Mihajlo Pantić
Twitter traži ljude brze na obaraču. Ajkule invencije. Kao Babić.
Srđan Srdić
Tragično i romantično, humorno i crnohumorno, neočekivano i još neočekivanije. U ovako savremenoj mikro-formi, čitalac aktivno učestvuje u građenju poenti. Opustite se i prepustite, pisac računa na vaše saučesništvo.
Oto Oltvanji
Tviter-priča je poput bombe u šaci. Nakon što izvuče osigurač, pisac ima nekoliko sekundi da je izbaci iz ruke i pokuša da spasi živu glavu. Dragan Babić pristaje na opasnu igru i posle eksplozije sakuplja krhotine svakodnevice, ispunjene apsurdom, crnim humorom i brojnim peripetijama. Menja registre, koristi epistolarnu formu i dijalog, završavajući gotovo svaku prozu tupim udarcem, odjekom praska.
Mića Vujičić