Твистер

Рецензија проф. др Милутина Ђуричковића на представљању књиге у просторијама Српске књижевне задруге:

ЖАНРОВСКА ПРОЖИМАЊА

Они који пажљивије прате савремену текућу продукцију, свакако су упознати са жанровски разуђеним и слојевитим стваралаштвом Саше Симоновића (1968), аутора шест запажених романа (од којих су поједини доживели неколико издања), једне збирке песама у издању СКЗ („Песме о љубави, смрти и још неким ситницама“), као и драмама које се са успехом играју у Србији и региону на многим фестивалима и позорницама. Овога пута Симоновић се представља читаоцима новом прозном књигом „Твистер“, чији је поднаслов типолошки одређен као „Приповести“.
Наравно, ова одредница је условна и није дефинитивна, јер у свом саставу и структури обједињава неколико врста и облика, а то су:
- прича,
- приповетка,
- монодрама,
- приповест…

Ради се, дакле, о хибридној и комплексној наративној целини, која упркос свим разликама и изражајно-стилским особеностима (поетичким, тематским, идејним), представља зрело, аутентично и концепцијски добро осмишљено дело. Симоновићево приповедање је језгровито, лирски обојено, психолошки уверљиво, драмски обогаћено и филмски интонирано, тако да поседује скоро све елементе узбудљивог и интригантног остварења, које читаоце и љубитеље добре прозе сигурно неће оставити равнодушним.

Књига се састоји од следећих наслова: Чера, Лујза, Лифт, Пуковник Скарини се враћа кући и Твистер. Сваки наслов је, у ствари, мали литерарни свет за себе, јединствен и маштовит, у исто време реалистичан и животно убедљив. Са друге стране, то су епизоде и занимљиве приче (са домаћим и страним актерима, са београдским, метохијским, црногорским, италијанским и другим топосима), чија минималистичка слика света открива многе непознанице, детаље и мотиве настале на размеђи истине и имагинације, а то посебно показује монодрама „Лујза“.

Ослобађајући се свега сувишног и тзв. вишка материјала, Симоновић тежи ка економичности и лапидарности израза, понекад налик репортерском и публицистичком. Брзо, кратко и јасно, а истовремено довољно примамљиво и атрактивно, његово приповедање и те како поседује обилату драматургију и неочекиване преокрете, који нису типизирани и стереотипни. Уместо тога, наилазимо на завидну комуникативност и бритак стил, уз одговоре на нека основна питања: ко, где, кад, како и зашто учествује у причи, а то показује почетно увођење у радњу, именовање главних актера, одређивање простора и времена (век, година, дан), као и експлицитно указивање на поједине карактеристике и проблематичност описаног света.

„Чера“ је сликовито и убедљиво написана приповетка, компонована од 17 кратких и међусобно повезаних одељака / епизода, са одређеним психолошким, етичким, историјским, па и социолошким елементима, односно својеврсним „маркантним праговима“, који додатно усложњавају и обогаћују биографску димензију главног јунака и пустолова Чере. Симоновић је од оних писаца који умеју и имају шта да кажу и пишу о ономе, како би то рекао Марк Твен, што добро знају. Без обзира на обим и структуру, ове приповести имају свој увод, заплет, сукоб, карактеризацију и разрешење проблема на овај или онај начин.

Скоро сви наслови мање или више проблематизују, углавном, чврсту повезаност Ероса и Танатоса, а поједине ретроспекције и евокације („Лифт“) делују прилично усклађено и стилски профилисано. Наиме, предочени животни импулси и њихови неочекивани завршеци (пуковник Скарини и његова ћерка) одупиру се клишетизираним сликама и очекиваним срећним крајевима, те својом трагиком, односно етички промишљеном оправданошћу доносе сасвим другачије значење и смисао од оног који бисмо желели и потајно наслућивали.

Сашини ликови су живи и аутентични, а нарочито Лујза, те својом апартношћу обитавају у (не)препознатљивим и стварним друштвеним ситуацијама (први и други светски рат, Тито, Голи оток), чиме нас упућују на историчност и фактографске моменте, а посебно на богату психологизацију, унутрашња емотивна превирања и политичку (идеолошку) конотацију (комунисти, Немци, четници) и сл. Са суверено распоређеним драмским акцентима, аутор не позива на критику и осуду, већ настоји (и у томе зналачки успева) да прикаже интимистичку животну исповест супруге војводе Живојина Мишића, Немице Лујзе Крикнер, чији монолози осветљавају најскривеније и најемоционалније истине о њој и њеним најближима: мужу, синовима, кћерима, пријатељима, суседима…

Сашине приповести су изванредан пример и предложак за веће и комплексније епске (романи) и драмске захвате (монодрама „Лујза“), која је, иначе, адаптирана, незнатно допуњена и извођена. Такође, учестали дијалози и драмска интенција у „Лифту“ по много чему погодују сценском обликовању и евентуалном прилагођавању новој изражајној форми, што указује на ауторово жанровско преплитање и укрштање епског, лирског и драмског.

У „Твистеру“ нема пренатрпаних и досадних пасажа, будући да аутор и те како има осећаја за меру и одговарајућу експликацију материјала, те врло луцидно и одмерено ствара несвакидашњу, али довољно упечатљиву слику оног и овог времена (прошлог и садашњег). Са врло високом и култивисаном белетристичком вештином, као јединственим списатељским занатом, Симоновић не пада у замке тривијалности и просторе већ виђеног, већ својом оригиналношћу и маштовитошћу креира прозу истанчане осећајности, финих прустовских интроспекција и трилерских комбинација, једноставно и методолошки оправдано саопштених.

Приповести „Лифт“ и „Твистер“ имају реченичну структуру која је готово аскетски сведена на оно најнужније, дијалози су поједностављени и ефикасни, а при том прецизни и животно убедљиви, без сувишних описа или некаквог мудровања. Бројне и разноврсне судбине (индивидуалне и колективне) приказане су својеврсном синтезом жанровских конвенција, које сведоче о ауторовој стваралачкој поливалентности и изражајној снази.

Уводећи особена начела жанровске обликовности, Симоновић успоставља нове и другачије приповедачке моделе који су квалитативно инвентивнији и функционалнији од стереотипних, постојећих, нарочито од оних у његовим досадашњим романима. Сваки од заступљених наслова у овој књизи је својеврсна творевина, довољно осамостаљена и естетски релевантна, која доживљава бројне промене у жанровском и типолошком статусу, еволуирајући при том од једноставних ка сложенијим и комплекснијим облицима. У свим прилозима брзо долази до развоја приче, нема застајкивања, тзв. ретардације или дигресије, тако да се приповедач испољава у различитим формама и са различитих позиција, искуствених и естетичких.
Перманентно усавршавајући свој стваралачки поступак и приповедачку технику, Симоновић негује реалистичку поетику, која ипак не тежи неком свеобухватном приказивању света, колико сагледавању његових конститутивних елемената и појединих детаља, пуних сугестивности, драматике и психологизације. Поглед на свет овде је условљен разноликим искуствима и сазнањима које носи прошло и данашње време, бременито противуречностима („Лифт“, „Лујза“) и свеколиким непредвидивим променама. Обједињавајући елементи епске форме (лик, простор и збивање), како би то рекао Кајзер, чине интегрални део ове прозне, али и драмске структуре, условно речено, у којој се писац појављује у неколико улога и позиција:

1. као свезнајући приповедач,
2. приповедач са привидно ограниченим знањем о представљеној стварности,
3. приповедач као посматрач који интерпретира и оцењује,
4. приповедач као неутрални посматрач и хроничар…

У причи „Лифт“ налазимо окретање ка савремености и проблемима урбаног живота и отуђења, чиме се остварује модернија варијанта западњачке културе и пословне цивилизације. За разлику од „Чере“, где има утицаја фолклора и народне традиције, овде је тематика и семантика знатно другачија, односно ововремена.
Узев у целини, „Твистер“ Саше Симоновића илуструје / показује сву приповедачку снагу и умеће овог све запаженијег и значајнијег писца, чији је литерарни свет по много чему специфичан и оригиналан - како у тематском тако и у идејном, стилском и језичком смислу.

др Милутин Ђуричковић