Читаоцу романа Турски мрави не знају за кишу, а и других Веселиновићевих романа, на моменте се може учинити да се налази усред делиријум тременса, али не треба да брине: Веселиновић је давно (и врло успешно) већ био тамо наместо њега. Пре него што је у једној мрачној шуми на Кокином Броду доживео урагански сатори. Радојко Веселиновић никада није писао. Након просветљења, страстно се одао писању. И то веома успешно. Његова ишчашена поетика нажалост по српску књижевност, није привукла неку нарочиту пажњу малокрвне српске критике, јер прозу насталу из те поетике није било (и још увек није) могуће подвести ни под једну идеоплочку матрицу.