TUMAČ I PESMA. Esejistika Miodraga Pavlovića

Premda je u donošenju zaključaka ovoga tipa poželjnija odmerenost i odsustvo prenaglašavanja, usuđujemo se da ustvrdimo da je kritičko-esejistički opus Miodraga Pavlovića gotovo bez premca u srpskoj književnosti 20. veka. Pritom, nije u pitanju, mada nije ni nevažan, kvantitativan okvir ovog dela njegovog stvaranja. U pitanju je najpre takav problemski, književno-istorijski i kulturološki raspon kojem Pavlović na svim poljima prilazi sa vrhunskom kompetencijom. Takvo promišljanje, koje karakteriše moderna teorijska argumentacija, istančan kritički duh, lucidnost uvida, analitička ubedljivost, smisao za sintetičnije obuhvatanje književnog i kulturnog nasleđa, vizija razvoja književnosti, ali i autentično umetničko iskustvo i pesnički nerv, pre njega u srpskoj kulturi 20. veka u tom intenzitetu i zamahu nije bilo poznato. Kao krajnji rezultat proučavanja i ovog opusa, ali i ukupnog Pavlovićevog stvaralaštva, nameće se neizbrisiv utisak impresioniranosti njegovim kapacitetom intelektualnog i umetničkog potencijala, kao i svest o neprocenjivom doprinosu savremenoj srpskoj književnosti.