Трн

Нема привредног развоја без штедње грађана. Некада је штедња у билансима наших банака, на страни пасиве, достизала чак 70% од укупно прикупљених средстава. Из тог динарског и девизног потенцијала кредитирала се социјалистичка привреда. Нажалост, та привреда је била непрофитабилна, правила је губитке који су се покривали из нове штедње становништва. Како су деценије пролазиле, тако се губитак нагомилавао па се више није могао финансирати. Ни инострани кредити нису помогли. Једноставно, после смрти Врховног Вође повериоци су обуставили даље кредитирање самоуправне социјалистичке привреде. У бившој СФРЈ отпочеле су велике економске и социјалне кризе осамдесетих година које су се, јачањем националних бирократија, завршиле ратом. Ратоборне националне олигархије, сучељене са тешким губицима социјалистичке привреде, одлучне да по сваку цену задрже власт, нашле су кривце у другим републикама и народима. Тако се у крви распала заједница јужнословенских народа. Најгоре смо прошли ми, Срби. Слепо смо следили свог Вожда који је претио свима и поручивао да не знамо да радимо али да знамо да се бијемо. Тај повик је дошао од арогантног бирократе који је преценио стање српске привреде . Тако је презадужена и неорганизована привреда ушла у балканске ратове. И, наравно, све их изгубила. А шта се могло друго очекивати?

Успут, примитивци на власти, преобучени у национално рухо, опљачкали су сопствени народ и земљу довели на сам руб пропасти. Програмираном хиперинфлацијом, лажним зајмовима, наметима за обнову и свим могућим оптерећењима, донедавно их је било чак 250, разорили су сопствену привреду. Када је 70% становништва доспело на границу егзистенцијалног минимума, док је 2% наших пинк суграђана располагало 20% националног богатства, било је природно да се догоди 5. октобар и да проради бес осиромашених и увређених грађана.

Поука је јасна. Држава не може да живи на губицима. Неко мора рачун да плати. Ни сива економија не доноси благостање. Једино што нас може спасити је нова производња.

Бранко Драгаш