Три брата и Марија

Роман Три брата и Марија објављен је први пут 2008. године. Не нарушавајући првобитни сиже романа, нити занимљиве и узбудљиве животне заплете јунака, ауторка је дорадила и допунила ново издање које се темељи на документарној грађи и историјским чињеницама.

Док је враћао папире на своје место, између двају корица једне фасцикле исклизну фотографија: Марија и Оливер. Заједно. Гле, гле, па, то личи на некакав загрљај. Она њега држи својом левом руком чврсто испод мишице, а он њу обгрлио око струка. Ко прави другови, само још присније. Сваку њену облину спремно прихвата одговарајући део Оливеровог тела. Уклопили се, сламка се не би могла провући између њих. A Владимир мислио да је којешта оно што му је покаткад проминуло кроз главу. На полеђини фотографије не пише шта је између њих бивало. Није било жига фотографске радње, а ни датума ту не бејаше. Није назначено место на коме су се фотографисали. Иза њихових леђа само три степеника и ограда. Ништа није могао, осим да се од муке почеше по потиљку.

Моја и његова, промрмљао је. Добро су чували своју тајну.

(Из романа)

Београдска књижевница Марина Костић ауторка је књига прозе објављених у Просвети: Кћери слатке и горке (приповетке, два издања, 1981, 1982), Хлебље (роман, 1985), Бог у крилу девојке за удају (роман, 1989), који је у наредном издању објављен са измењеним насловом: Мачји скок (1994), Женска ложа (приповетке, 1992).

Остале књиге: Само ветар чује (избор из прозе, 1999), Долази вучица (роман, два издања, 2001, 2002), Путник плаве крви (приповетке, 2001, два издања) и Бели вео (роман, 2009).