Треба ли заиста сецкати историју на периоде?

Жак ле Гоф, чувени француски медиевалиста, у овом есеју се бави темељним питањима свог еснафа: зашто уопште делимо историју на периоде и епохе? Каква је историја тих класификација и подела и према којим критеријумима су оне настајале? Желећи да укаже у којој мери су наше поделе арбитрарне и често зависне од утицајних појединаца, Ле Гоф се нарочито бави ренесансом и њеним модерним схватањем као периодом који радикално раскида са средњим веком. Према Ле Гофу, ренесанса чак ни у самој Италији, а поготово не у остатку Европе, није период чија друштвена, економска, политичка и техничка реалност разбија границе средњег века. До правог раскида са средњим веком долази половином XВИИИ века, што су омогућила нова научна открића и мисаони стилови, те тако Ле Гоф, позивајући се на бројне савремене радове, проширује трајање средњег века и у случају Западне Европе. Посебно интересантни делови овог рада, последњег који је објављен за његовог живота, тичу се романтизовања и конструисања ренесансе у XИX веку, захваљујући пре свега историчарима Жилу Мишлеу и Јакобу Буркхарту. Ваља такође напоменути да Ле Гоф у њему скицира и настанак „историје као предмета знања“, односно историју њеног касног етаблирања као научне дисциплине у оквиру европских универзитета.