У „Травничкој хроници" проналазимо слику света као позорнице на којој се смењују судбине сасвим обичних и малих људи. Међутим, на тој истој позорници историја се рашила откривајући своје наличје. Тако је заподенуто приповедање и испричана је прича у којој је Иво Андрић поставио многа питања, али и оно есенцијално – како докучити смисао постојања у свету у којем је људска слобода ограничена и осујећена?
У есеју Разговори са Гојом Иво Андрић записао је да су просте и убоге средине позорнице за чуда и велике ствари. Та мисао је значајна јер представља основу за сагледавање и разумевање целокупне пишчеве поетике, у оквиру које се посебно истиче „Травничка хроника", дело чија је радња смештена између стешњених и уских травничких касаба.