Толстој: Кројцерова соната

Мржња међу нама бивала је све већа и већа. И напослетку је дотле дошло, да већ неслога није доносила мржњу, него је мржња доносила неслогу.

Када смо бивали сами, били смоосуђени на ћутање или на такве разговоре, какве, уверен сам, могу и животиње разговарати међу собом.

Човеку је спас и казна баш у том, што може кад живи неправилно, забашурити самога себе, те не видети како му је положај јадан …