Titov tajni imperij

Свако је од вас, поштовани читаоци, извукао већ свој закључак. Ако вам је из неког разлога стало да чујете и мој, ево га: Титов лик каквим га је Куљиш направио има историјске габарите споља, и све црте једног ингениозног мрачног владара изнутра. Овај Тито овде у Куљишовој лабораторији – сурвајвер, човек акције, авантурист, џентлмен, вођа ганга терориста и револуционара, менаџер фирме, Москвин дисидент, војсковођа, државник, диктатор, светски човек, пре свега и после свега Стаљинов агент – приказао се давних осамдесетих у Звездара театру, у лику Воје Брајовића, и у комаду Жака Поповића „Пазарни дан“, као скица која ће једнога дана бити разрађена. Тај је дан, ево, дошао. Окретан, интелигентан, нешто између пробисвета, пустолова, револуционара и месије, са златним прстењем на рукама, то је био лик са којим је – уз садејство Дедијерових Прилога за биографију – почела демонтажа мита. Тито је своју „тајну империју“ освајао далеко лакше него Цезар своју – једним јединим бродом, легендарним „Галебом“ – са мање жртава него Наполеон, са мање напора него Ханибал, са више лукавства него што га је показивао Александар Македонски! Куљиш наводи једног западног аутора који је Тита прикључио овим великим мајсторима историје, верујем зато да покаже сву патологију Титовог подухвата, којему није било лека.