Tito, pogovor

UPOZORENJE!

Čitanje tekstova istoričara Predraga J. Markovića i književnika Vladimira Kecmanovića, kao i razgledanje fotografija iz fondova Muzeja istorije Jugoslavije, okupljenih u knjizi Tito, Pogovor može da izazove snažna, često protivrečna osećanja.

Neki se rado sećaju, a neki baš i ne, ali se ne može poreći da smo imali Tita. I sve redom što uz levičara s manirima monarha sleduje. I poštenu borbu s neprijateljom i bespoštedno streljanje klasnih neprijatelja. I oduzimanje i davanje. Imali smo i Goli otok i ceo svet. Imali smo i dresirane vučjake i raspuštene pudlice. Imali smo i bratstvo i jedinstvo, a za Novu godinu i mandarine. Imali smo i školstvo i zdravstvo i stanove, mada smo imali i sve veće dugove. Bilo je i gipsanih poprsja u regalima i bronzanih statua na trgovima. Imali smo filmsku i druge industrije. Neki kažu da smo imali i nuklearne planove, ali smo od njih odustali radi opšteg mira. A, bogme, ima onih koji tvrde da smo imali i vasionski program, ali ga prodadosmo Amerikancima. No, sasvim je sigurno da smo imali prve pokretne stepenice na Balkanu...

U svakom slučaju, sećao ga se neko rado ili ne, imali smo Tita i sve što uz njega sleduje. Međutim, to da je Tito imao nas – to danas retko ko priznaje. Uopšteno, narodi vole da imaju vođe, ali obrnuto većina odriče. Zbog toga nije jedino pitanje – ko je bio Tito. Možda je mnogo važnije pitanje – ko smo bili mi.