„Има у овим стиховима несанице, заораних њива грленом песмом у стилу рузмарине мој зелени, свећа и уздигнутих чаша да се наздрави вински уз тек пристигле тамбураше пред белим свечарским асталом; има јесени и лишћа; густих снежних белина по врбацима и шикарама; туге у трајању; има и рефрена који ништа не таје за све пролазнике редом до шеретског Срема са Бачком и Банатом узбочно. Пун лирски круг издекламован једноставно за умивени бескрај у кругу/ круг у бескрају. И не иште песникиња за читаоца много до спасења у бескрају, јер, како вели и њен песнички усуд: Све по вољи Божјој би. То и јесте тај песнички сентимент загледан у завичајни Дуд, уписан као властита именица великим словом: Дуд бели, црни, мурга./ Крошње широке за друмове свих путовања, за отворени Хлад снова, маште, жеља и изазова у летњој спарини кад све белине сину у очима. Корени су чудо, а гране су фантастика која се живи и иште разума у плетиву прошлости и садашњости. Баш тај и такав стиховани иконопис ковертиран песничком књигом шаље нам песникиња.“
Милутин Ж. ПАВЛОВ
