Težina tačke

U prvoj esejističkoj zbirci (Dan i noć, 1993) romansijer i pripovedač Rade Kuzmanović pisao je o Prustu, Beketu, Gombroviču, Borhesu, Filipoviču, a u Težini tačke razmatra pripovedne strategije Kafke, Muzila, Kalvina, Orvela. Verovatno je za treću knjigu ostavljen autor kakav je Džem Džojs. Kuzmanović se izjašnjava neopterećen statusom autora; on osvetljava prednosti i nedostatke određenih pripovednih postupaka. Stoga se nije ustezao da, kako je jedan kritičar istakao osvrćući se na Kuzmanovićevu prethodnu knjigu eseja, prvi kod nas ozbiljno uzdrma svetost „Borhesove paradigme”. U Težini tačke osvetljava domašaje i podbačaje Roberta Muzila u njegovom glavnom delu, Čovek bez svojstava. U prethodnoj knjizi govorio je i o dvojici malo poznatih, a po njegovom sudu značajnih domaćih autora: pesniku Nikoli Višnjiću i pripovedaču Pavlu Stefanoviću. Ovoga puta afirmativno govori o dvojici poznatih domaćih autora: Radomiru Konstantinoviću i Davidu Albahariju. U tekstu „Višak kao manjak” Kuzmanović, pored isticanja izvesnih vrednosti, pretežno se osvrće na ono što ocenjuje kao krupne nedostatke u delu Borislava Pekića.