ТЕШКИ ФИЛМОВИ И ЛАКЕ ПРИЧЕ

Са високим степеном вероватноће би се
на пример могло тврдити да деца лекара углавном постају лекари (вечити заробљеници
дихотомије спасилац–немоћник), деца директора постају министри, посланици или сличне
мутне мустре, деца музичара музичари, дирли-дирли, а деца политичара дрматори или
неке друге пропалице... Мада је стрела моје плаховите сумње била усмерена ка деци
предузимача, извођача и подизвођача која су, компензујући душевне болове и комплексе
очева, постајали инжењери, обично грађевински или архитекте. Од којих онда неки
умисле да су, сачувај боже, главни инспектор Алберт Шпер, коме је све било дозвољено,
па се онда нестварно изобличе и крену да черече тргове и касапе дрвеће по варошима.
Организовано и систематски, као да се тог дрвећа боје, јер их асоцира на шуму...
А од шума их хвата језа, па и њих масакрирају. Па онда којекуде, ноћу, као да елиминишу
политичке противнике, уклањају споменике онима којима су те шуме некад биле уточиште...
Да би се комплетирао заборав.