Тело

Много се тога променило од 1979. године када су Виктора Јерофејева, једног од покретача књижевног часописа Метропол, избацили из Савеза писаца СССР, али упркос свему он и даље остаје енфант террибле руске књижевности, спреман да сваки пут изнова изненади читаоце својом прозом. Он остаје доследан себи, одбијајући да се уклопи у књижевни мејнстрим, успевајући не само да задржи своје старе поклонике, који га управо због бунтовног духа и непокорне речи и мисли и воле, већ и да привуче младу публику двадесет првог века. Збирка прича у којима је тело само условни заједнички именитељ, нуди читаоцима читаву хрпу језичко-интелектуалних посластица сакупљаних током дугог низа година на различитим меридијанима, у којима су главни актери познати и непознати јунаци, а описани догађаји који су важни писцу често имају и много шири значај. У некима ће, попут приче „Туча код клозета“, у сликовито описаном сукобу две Русије, српски читаоци наћи запрепашћујуће очигледну сличност са нашом савременом стварношћу.Јерофејев је и даље забаван, бритког језика, проницљивог ума и прецизних запажања, мајстор кратке форме који, деценијама доследан себи, истовремено успева да иде укорак с временом настављајући да шокира конзервативно јавно мнење и својим вербалним таласањима тресе кавез с медведима.Наталија Ненезић