Дуга песма Милована Марчетића нарасла је из „теста“ једне једине, насловне речи. Опсежно, пажљиво обликовано поетско здање Ташкента најпре можемо означити као спев о речима, на њиховој путањи од тишине и ромора, од звука и његовог одјека, па до сложеног, загонетног смисла. Ташкент нас наново подсећа на несводљиву и себи довољну стварност песничког језика.