Tamo daleko

Mislio sam – sećam se – da je Šalupa veštica ogromne utrobe i da su ljudi, koje je deda bacao u more, bili živi, a da su im bile umrle samo ruke i noge. Nisam znao šta je paluba, ko je Campika, odakle mu takvo ime, zašto je gledao u nebo, dok su ljudi tonuli u more, i na koga je gore, iznad oblaka, galamio.

U novom romanu Vuka Draškovića stvarnost je neverovatnija od svake fantazije, a košmarna snoviđenja pretaču se u takvu realnost. U životnoj drami glavnog junaka Vidana ogleda se ceo dvadeseti vek Srbije, i doba današnje, i obrisi onoga što će se tek dogoditi. Još dok je bio dete Vidana su priče njegovog dede odnosile na dno mora, pored grčkog ostrvca Vido kraj Krfa, gde bi, među algama i školjkama, sanjao sa zaspalom dedinom vojskom. Odatle, iz tog sna, Vidan je video sve. I vreme prošlo i vreme buduće. Usnuli na dnu mora umiru tek na kraju dvadesetog veka. Njihovi snovi su potopljeni, pobede prometnute u poraze, slava u stid, a kuća u ruševinu, u kojoj vrači sude po kamenom zakonu.

„Načinivši korak dalje od Doktora Arona u svet književne imaginacije, Vuk Drašković se zapravo vrtoglavo približio i istorijskoj, i umetničkoj istini o nama, nekadašnjima i sadašnjima.“ Ljiljana Šop