Премда су поједине хуманистичке дисциплине прошириле књижевни теоријско-критички хоризонт, показује се да су и антрополошка знања релевантно искуство и чинилац који може допринети бољем критичком читању и вредновању песничког текста. Инхерентна самом приступу разумевања поезије, та знања се због аутономности песничког дела не исказују као манифестни, већ првенствено као његов прикривени, тајни интерес да буде адекватно схваћено и протумачено. Ова знања не конституишу, дакле, неко посебно антрополошко гледиште, већ су чинилац ширег књижевно-теоријског приступа који омогућује да се поезија на прави начин сагледа, протумачи и разуме.
Разматрајући одређене аспекте опуса неких од најзначајнијих српских песника у контексту њихових битних културних, духовних и психолошких одређења, аутор Тајног интереса настоји да их сагледа имајући у виду и одређено антрополошко искуство, које омогућује да се осветле оне до тада непознате вредности у делу тих песника.