Свлачење висине

Јован Мирић исписује записе о свакодневници, деведесетим годинама и не тако давној прошлости. Овом књигом, омогућио је велики ужитак читаоцима, и поставио тешко достижан задатак пред домаће ауторе.

Моралне дилеме свакодневнице у овој књизи читају се као штиво неког бестселера. Описујући промене у Србији и свету аутор налази примере који су део савременог живота – нпр. у опису промене перцепције света искористио је промену имена паса - некада Зељов, седамдесетих Џеки, а данас – Милан!?

Странице које је су исписане о деведесетим годинама представљају узорни напор да се пише о народу из кога се потиче. То није лак став, јер захтева и чојство и јунаштво. Посебно анализује подворнички став Срба који мисле да на тај начин постају „добре душе“, не увиђајући у таквом ставу своју охолост.

Повратком у не тако давну прошлост налази још убедљивије примере пречесто испољавана (српске) наивности према Ауторитету. Неки од тих записа су дубоко потресни, а писац ових редова је пред уводом прва од три записа о недоследности остао запитан – да ли је могуће да људска душа пристаје на такве обрте?

Аутор је у овој књизи усресређен, кристално јасне мисли, излажући суштину без лутања. Успева да начини симбиозу беспрекорне логике и излагања које се нетремице прати, и у које може да се урони (дословно) у свакој прилици. Држао се кратке форме у излагању, што је само плус код савременог читаоца који тешко да би смогао снаге за дуготрајније удубљивање. Записи су конципирани тако да отварају тему, нуде дилему, а онда спорије или брже осветљавају решење, које са последњим редовима понекад има и снагу откривења.