Свитац у надиру

Другост нашег обазривог и уплашеног света Ренато Вујаковић најчешће проналази у зони апсолутне тишине. Атлас вида и потрес слуха тада се угибају пред фантазмима бесомучне игривости. И ритма који је веродостојно препотопски. Као у земљи Арастрата Љубише Јоцића, непревазиђеног нашег надреалисте и ориђинала београдске боеме, овде се у ковитлацу нових видика јављају спојеви једнако неочекивани колико и спојеви знаменитих слутњи.

Вибрације овог Вујаковићевог романа иду у ред најтананијих рефлекса наших нијанси, наших различитости, наше порочности. Свеје на виделу, а - опет - све стоји и постоји у прикрајку, испод неког тек постављеног стола свакојаких последњих вечера опроштаја и слутњи. Одрешитост овог писца, његова промишљеност и његов слоган, свакако иду у ред оних открића којима је одан само најпажљивији читалац. Не мари: за све друштвене разреде, како се некад говорило, овде има истина које нас мењају, а понеке и озбиљно поколебају у баналној статици разних дана.

Књига дисциплиноване жудње, жестока најпре према себи и „сиротим нашим одушевљењима“ (Исидора Секулић). Двојник није ућуткан, али ипак надасве посвећено очекује да буде саслушан. У сваком случају, Ренато Вујаковић не чека. Он нас тумачи сасвим, сасвим изблиза. Није један од оних који гледа, него од малобројних који и виде. Изазовно и наочито.

Драшко Ређеп