Svi smo mi knjige nepročitane

“Glavna tema i okosnica ove ispovedne proze jeste svet emocija, čak i kada književnica iskazuje snažnu potrebu da se zaštiti od njihovog naviranja. To su izuzetno pozitivne emocije kada je reč o porodici. Porodica je u Srebrenkinom životu – a sada i u njenoj dokumentarno lirskoj prozi – neiscrpni izvor topline, zaštićenosti, bezuslovne ljubavi i nesebičnog požrtvovanja. I to u oba familijarna ogranka, i u beogradskom i u tuzlanskom….Kada je društveni plan u pitanju, to vodi idealu tromeđe, života na mestu gde se susreću i žive u punoj slozi ljudi različitih narodnosti i vera. (U pripovesti takva su predratna Pljevlja.)

(...) Proza Srebrenke Gluhić Ilić pripada, dakle, ovom vremenu. Ona nas upućuje na neke bitne, a nerazrešive antinomije egzistencije, u kojoj kao da je nemoguće svako ravnotežno stanje duše i spokojstvo mira. (..) Ponor se može prevazići, slutimo, samo ako intenzivna pozitivna osećanja, iznad svega ljubavi, jesu, u izvesnom smislu, kreativna. Možda u smislu da već po sebi jesu postignuće, jesu kreacija.” (Đorđe Malavrazić)