Светлост поезије коју ишчитавамо између корица збирке Светионик има своју троструку утемељеност. На тематској равни, почевши још од наслова, светлост је у непрестаној борби с тимином и пошастима, континуирано односећи победу. Довољан је један трак сунчеве светлости, једна луча позитивног осећања, па да „еон ноћи“, да се послужимо Хелдерлиновом терминологијом, буде оплемењен, а самим тим мање страшан и мње угрожавајући. Јљамина запажа многе недовољности и несавршености света у којем живимо, као и несавршености међуљудских односа, алит у се увек нађе понеки светионик, понеки светлосни знак, који на живот баца другачије осветљење, чинећи га подношљивим и дирљиво лепим.
Светионик, симбол који се јавља у више песама, кључни је симбол ове поезије, спремне да буде путоказ путнику намернику у олујној ноћи. Светионик је један од оних Сен-Џон Персових „мореказа“, објеката на копну који упозоравају на то да би се брод могао насукати, али и предсатвљају оријентир онима који би да своју лађу усмере ка сигурној обали. Зато светлост која обасјава године мрака сликане Стојимировим стиховима, има двојаку функцију. Она открива све начине на које би нас тмина могла прогитати али истовремено осатвља и излаз који омугаћва удаљавање од онога што је извор несреће.
Драгица Ужарева