Свети Петар Атонски у византијској и јужнословенској традицији

Пред писцима који покушавају да објаве „оно што је човек дужан ради љубави Божје чинити насамо” (Свети Онуфрије) налазе се неколика решења. У кратком
Житију Павла Тивејског Свети Јероним своју намеру експлицитно ограничава на то да исприча почетак и крај Павловог живота, јер о његовој „средњој доби нико од људи не може знати ништа”. С друге стране, Свети Ата­насије Александријски главну пажњу посвећује уну­тарњем развоју Антонијеве личности, ко­­­ји је наративно приказан као борба за са­­вр­шенство. У овако постављеној причи аскета више ни­је једино лице: његова духо­вна бор­ба по­­ста­ће права, каткад натуралистички при­­­­­­­казана бит­ка против чудовишних на­па­да­­ча. Ову кон­­цепцију, попут многих подвиж­ничких житија, следи и Житије Светог Пе­тра Атон­ског. Међутим, писац Никола свог јунака додатно профилише: велики светите­љи и Богородица од почетка наговештавају и одређују његов аскетски пут, анђео-хранитељ га не напушта до смрти, овај „скривени слуга Господњи” на посебан се начин објављује свету, а потом бива прослављен по својим чудотворним моштима.
Попут хагиографа Николе, и наш Теодосије је три столећа касније видео „бес­по­­рочан, безметежан, бесплотан и бестелесан, скоро анђеоски” живот све­то­горских испосника и истакао га као врхунски узор свакоме монаху. Уопште није искључено да је, пишући ове редове у Житију Светог Саве, мислио и на првог атонског пустиножитеља. Доиста, Свети Петар, „атонско светило”, који је све превазишао „светлошћу трпљења”, како га је доцније видео и песник Генадије, наставио је да обасјава тесни и мукотрпни, али изабрани и жељени пут светогорских и свих осталих будућих подвижника